Studenti u Srbiji nisu zadovoljni.
Prema istraživanju Filozofskog fakulteta čak 75% mladih ljudi ima nameru da napusti zemlju.
U cilju osvešćivanja javnosti o stavovima mladih, razgovarali smo sa studentima #1od5miliona Nikolinom Reković (Matematički fakultet), Andrijom Kankarašem (Prvni fakultet) i Anom Mirkajlović (Filozofski fakultet) o njihovom viđenju budućnosti i stanju u obrazovanju.
Kako vidiš svoju budućnost u Srbiji i koliko je perspektivno zaposliti se sa diplomom?
Andrija: Ne vidim. Ukoliko se stvari ubrzo ne promene plašim se da je nerealno od mene, kao i od bilo kog drugog mladog čoveka, očekivati da ovde traži svoju budućnost. Kao jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta, sa prosekom 10.0, ja nisam siguran da li ću u Srbiji uopšte moći da nađem posao ili ću biti primoran da godinama radim besplatno kao pripravnik, da bih na kraju počeo da primam neku platu koja je zanemarljivo veća od one koju dobija osoba sa srednjom školom. Srbija je jednostavno zemlja u kojoj se ne isplati biti pošten i obrazovan.
Nikolina: U ovom trenutku ne vidim ni svoju budućnost u Srbiji, a ni budućnost Srbije. Ukoliko država ne počne da ulaže u mlade ljude i vrednuje prave fakultetske diplome, a ne plagijate i ukoliko ne nađe način da zaustavi masovni odlazak mladih i obrazovanih ljudi, verujem da ću i ja otići čim uzmem diplomu. Ne želim, volim Srbiju, ali ću morati. Mogu i da ostanem i da radim fizičke poslove, ali gde je tu perspektiva zapošljavanja sa diplomom?
Ana: Budućnost budućeg psihologa u Srbiji se ne čini preterano svetlom, pogotovo za buduće stručnjake u oblasti mentalnog zdravlja. Mogućnosti zaposlenja u struci nakon završavanja većine fakulteta u ovoj zemlji nisu velike, što, čini mi se, ima jednu pozitivnu reperkusiju – mladi ljudi koji upisuju „neperspektivne“ fakultete zaista vole svoje oblasti i imaju unutrašnju motivaciju i glad za znanjem. Ono što je u tome tužno je što je sve veća potražnja sa kursevima programiranja i sličnih „digitalnih“ profesija bez autentičnog interesovanja za te oblasti, a samo zato što „od toga ima „’leba“. Pritom se kao najveće ambicije izdvajaju zaposlenje u stranim firmama i odlazak iz zemlje.
Kako bi opisao/la usklađenost obrazovanja sa tržištem rada i da li si spreman/na za budući posao kad završiš fakultet?
Andrija: Uopšte nisam. Kada završite Pravni fakultet u Srbiji ne možete da se bavite advokaturom sve dok ne položite Pravosudni ispit. To znači da morate da radite kao pripravnik 2 godine u nečijoj advokatskoj kancelariji, potom položite navedeni ispit. No, ni to nije sve jer onda morate da platite 5000 evra kako biste se učlanili u advokatsku komoru. Sa druge strane, moja prijateljica koja studira u Beču je advokat već na kraju svojih osnovnih studija. Predmeti na fakultetu su joj mnogo više okrenuti praksi, konkretnoj primeni austrijskog prava i onim čime ona sutra treba da se bavi. Danas većina ljudi koji završe Pravni fakultet u Beogradu ne znaju ni tužbu da napišu.
Nikolina: Sa diplomom ili bez, mladi u Srbiji su bez posla. Kao primer dajem Fakultet političkih nauka, smer politikologija. Zanimanje „politikolog“ ne postoji na tržistu rada. Ne mislim da sam 100% spremna za budući posao jer fakukteti ne pružaju dovoljno prakse. Nezadovoljna sam celokupnom situacijom i poražavajuće je to što mladi za sve moraju sami da se snalaze. Država definitivno treba da obrati više pažnje na nas i naše probleme.
Ana: Usklađenost obrazovanja sa tržištem rada je takođe problematična tema. S jedne strane, ja se kao budući psiholog sa kliničkim usmerenjem osećam dovoljno edukovano da nakon fakulteta započnem pripravnički staž u trajanju od godinu dana, gde bih sa adekvatnim mentorima dopunila i proverila svoje stečeno znanje i bila spremna za rad. Nažalost, država je odlučila da nama taj staž nije potreban iako se radi o vrlo osetljivoj delatnosti. Takođe, možda i veći problem od navedenog je taj što većina mojih kolega koji postižu sjajan uspeh na studijama svoju motivaciju za sticanjem znanja gradi na ličnim interesovanjima, u nadi da će jednog dana moći da ga primene, iako izvesnosti za to nema.
Na koji način država pomaže mladima da napreduju i motiviše ih da ostanu u zemlji?
Andrija: Država pomaže mladima u smislu da su ostali svi oni podsticaji koji su uspotavljeni za vreme komunizma. Još uvek imamo veliki broj mesta na budžetu na fakultetima kao i mesta u studenskim domovima, što znači da je u Srbiji visoko obrazovanje još uvek nešto što je dostupno širokim narodnim masama. Tu se otprilike državna pomoć i završava. Ne mogu postojati podsticaji da se ostane u zemlji koji nisu vezani za normalnost života, vladavinu prava, izgrađene institucije, ekonomsku sigurnost, perspektivu i sl. Država na svim ovim poljima drastično nazaduje iz godine u godinu, tako da bi preciznije bilo reći da država tera mlade iz zemlje nego što ih motiviše da ostanu.
Nikolina: Država apsolutno ne pomaže i ne motiviše mlade da ostanu ovde. Motivisani su samo mladi sa partijskom knjižicom. Nažalost, ona je postala glavna preporuka za posao u Srbiji. Moja najbolja drugarica ide na časove nemačkog jezika jer za godinu dana završava fakultet i svoju budućnost ne vidi u Srbiji.
Ana: Država ne pomaže dovoljno mladima niti da napreduju, niti da ostanu u zemlji. Prestalo je da bude dovoljno postizati odlične rezultate na studijama da bi se obezbedila sigurna budućnost. Studenti koji žele da obezbede sebi neku sugurnost trude se da pored fakulteta pohađaju niz dodatnih edukacija, koje uglavnom sami plaćaju, a koje su najčešće izuzetno skupe. Paradoksalno, studiramo da bismo jednog dana radili, a sada radimo da bismo mogli da studiramo i plaćamo dodatne edukacije.
Autor: Moma Kovačević
Želiš da pomogneš #1od5miliona? Doniraj.
