Sećam se da sam se pre nekoliko meseci zapitala – šta je još potrebno da se desi da bi ljudi izašli na ulicu, da bi ljudi odustali od večitog opravdanja „a šta će to promeniti“, da bi osetili pojedinačnu odgovornost za način na koji živimo u ovoj državi.
Bilo je neophodno da tada odgovor bude – ništa.
Ništa više nije potrebno.
Dovoljno je urađeno.
Dovoljno je bestidnih laži sa ekrana, dovoljno je što su studenti hapšeni, dovoljno je što srednjoškolci moraju da protestuju zbog svojih drugova, dovoljno je što maštamo o tome da pobegnemo preko, dovoljno je praznih frižidera, a punih usta lažnih obećanja, dovoljno je stida naših roditelja što sad mi živimo u blatu njihove nedovršene borbe, dovoljno je bilo toga da je vlasti država lepa u obrnutoj srazmeri sa brojem zuba i koeficijentom inteligencije njenih građana.
Dosta nam je i ne pristajemo.
Ali njima nije bilo dovoljno.
Nije im dosta da mlade glave koje imaju odvažnosti da slobodno misle budu omalovažavane, etiketirane ili ignorisane. Bilo im je potrebno da budu krvave.
Bilo im je potrebno da pratimo naše drugove u urgentni cenar, bilo im je potrebno da se plašimo jedni za druge.
Bilo im je potrebno da znamo da nismo bezbedni, da nismo zaštićeni, da nemamo kome da se obratimo. Potrebno im je da ućutimo.
Ali sada imamo obavezu da ne ćutimo.
Sada ne smemo da ćutimo. Sada naše ćutanje ne bi značilo „samo“ da ćemo nastaviti bespomoćno da pristajemo na suptilne nepravde kojima smo svaki dan okruženi, sada naše ćutanje znači da smeju da tuku naše drugove, naše kolege, ljude koje volimo.
A to ne može.
Ne sme krv na mladost, ne sme krv na istinu, ne sme krv na slobodu.
Ne sme, ne ispred našeg Filozofskog fakulteta, ne u našem Novom Sadu.
Ana Mirkajlović , studentkinja psihologije u Novom Sadu i aktivistkinja #1od5miliona
Želiš da pomogneš #1od5miliona? Doniraj.
